Први дан пролећа. Недеља. Температура преко 20 степени. Шта  још треба загриженим гљиварима, као што смо моја супруга Весна и ја, да после дуге и досадне зиме утрчимо са корпама у прву шуму? Па, СЛОБОДНО ВРЕМЕ кога је , на жалост , све мање! На крају спајамо лепо и корисно и крећемо ка питомом селу Липовац смештеном на падинама Рудника, на средокраћи између Крагујевца и Горњег Милановца. Дакле, план је прост: пре подне обавезе, по подне гљиварење! Већ са брда Думаче видимо да са на висовима Рудника преко 800м. надморске висне још увек задржао снег. Са друге, леве стране Гружанске долине, слична ситуација на Котленику. Пре подне брзо пролази, корпе у руке и крећемо!

Сачекује нас, ту одмах поред пута Sarcoscypha coccinea, свакако најлепша пехарка, мелем за „изгладнеле“ гљиварске очи. Млада храстова шума, још увек једнолично сиво-кестењаста тек понегде стидљиво појави по коју јаглику ( Primula vulgaris),Она се разликује од своје рођаке, праве јагорчевине (Primula veris), по знатно краћој цветној дршци али по количини сапонина, лековитог састојка због кога се и користи не, па се обе подједнако користе. 

Настављамо даље, под ногама шушти лишће још увек слепљено од скорашњег снега. Сваку сумњиву купицу лишћа пажљиво испитујемо очекујући њено величанство- мартовку. Најзад, помаља се шеширић али ипак не, то је само  Polyporus brumalis. Излазимо на ливаду. На самој ивици шуме пробијају се цветне главице првих кукурека (Helleborus odorus) отровне биљке. 

Присећам се Фохтових речи да мартовка прво креће на југо-западу у друштву, у нижим зонама, са млађом (Corydalis cava). Интересантна биљка са ризомом који на средини има шупљину, некад сматрана за лековиту, данас избачена из званичне фармакопеје као отрoвна.   

Посматрамо следеће брдашце ( између 300 и 400 м надморске висине)  и прилазимо му са југо-западне стране. Већ на самом уласку у шуму груписана у мањим бокорима – млађа! И тада гљиварски бог Гоб пред нама, додуше за кратко, отвара врата Раја! Весна пажљиво подиже купицу лишћа и узбуђено ме позива. Ту је она, мартовка ( Hygrophorus marzuolus), бело-сиво-црног шешира пречника преко 15цм, робусне дршке и што је најинтересантније- сама!

Апарат шкљоца безброј фотографија. Није нам прва мартовка, већ смо је налазили, али смо узбуђени као и када смо је први  пут нашли! Крећемо у детаљан преглед терена око ње. Десетак метара даље налазим на читаво гнездо малих са потпуно црним шеширима. 

И ту је био крај. Претурали смо лишће, вирили, завиривали, прегледали следеће брдо и оно до њега-ништа! Врата гљиварског раја за нас (надам се само за тај дан) беху затворена. Сунце је већ залазило за Рудник када смо кренули кући.

Ненад Милосављевић

Морам да исправим Ненада: и ту није био крај. Следеће недеље, рачунајући да ће се још које гнездо мартовке појавити, кренуо сам са Весном и Ненадом на исти терен. Кржљава шума цера, на каменитом, кречњачком терену, надморска висина око 400 м. Шума је израњављена све чешћим периодима сече, пуно свежих пањева и остављеног грања. На појединим местима лишће је толико дубоко да никаква гљива не може да извири. Мартовка је посвуда веома ретка гљива, а ми се крећемо по терену где је она по први пут у Србији нађена у храстовој (церовој) шуми. Весна је пронађе пре недељу дана, ево ја је пронађох сада. Два гнезда зрелих и лепих мартовки. Ова гљива, која се од јануара 2010. налази на списку строгозаштићених гљива у Србији, очигледно више није тајна за Гљиварско друштво Шумадије. Пронашли смо је у четинарима, ево сада у лишћарима. Још један поздрав за величанствену мартовку и враћамо се у базу, сустиже нас киша.